Istorijsko-porodična saga u romanu „Ispovijest doktora Runda”

Istorijsko-porodična saga u romanu „Ispovijest doktora Runda”

14. Mar 2021.

Porodična saga o Srbima katolicima i Srbima pravoslavcima

"ISPOVIJEST DOKTORA RUNDA"

Roman koji razbija predrasude o našim precima, govori o njihovom junaštvu i vekovnom stradanju, pečalbi u dalekoj Americi ili Beču, njihovom radnom elanu, glamuru i obrazovanju

"Ispovijest doktora Runda" novi je roman doktora medicinskih nauka Dragana Kovača, koji radi u Službi hitne medicinske pomoći u Trebinju.

Kovač je napisao roman o svom kolegi, doktoru Petru Rundu koji je živeo i radio određeni period u Trebinju, sve do 1942. kada je pod tajanstvenim okolnostima obešen u ustaškom zatvoru. Ističe da mu je prilikom pisanja romana mnogo pomogao sin doktora Petra Runda, dr Mihailo Rundo (87), anesteziolog u penziji koji živi na relaciji Frankfurt - Risan i ovaj roman je ustvari njegova ispovest.

"Život dr Petra Runda bio je vrlo interesantan, a njegov studentski put neverovatan. On je dobio stipendiju od Rusije u koju je otišao za vreme Prvog svetskog rata, zahvaljujući tome što je njegovom maturskom ispitu prisustvovao lično kralj Nikola (maja 1914.) i preporučio ga za stipendiju. U Rusiji je Petar prešao 10.000 kilometara bežeći pred boljševicima, tako da je od Moskve stigao do Vladivostoka gde ga je američki ratni brod pokupio i vratio u Dubrovnik", kaže na početku razgovora autor romana Dragan Kovač.

Kovač ističe da se stari Trebinjci koji su poznavali doktora Petra Runda najlepše izražavaju o tom lekaru i njegovoj porodici. "Njegov otac Risto Rundo (Srbin pravoslavac iz Mostara koji je jedno vreme živeo i u Crnoj Gori), kao i njegov tast Miho Dežulović (Srbin katolik poreklom sa Pelješca, kasnije nastanjen u Dubrovniku) bili su vrlo interesantni i glamurozni ljudi. A njihovi životi su inspiracija ove dirljive istorijsko-porodične sage, o junacima koji su bili jasno nacionalno opredeljeni", dodaje autor.

Ali, kako je došlo do toga da se doktor, specijalista za urgentnu medicinu, lati pera?

Početkom  2013. g. odlučio sam da napišem dužu pripovetku o pogibiji mog brata na frontu prema Dubrovniku, 1. oktobra 1991. g. kada su ga mrtvog doneli u Službu hitne medicinske pomoći, u kojoj sam baš toga dana bio dežurni! Na kraju je od svega ispao čitav roman, veoma čitan u Hercegovini.

U romanu "Ispovijest doktora Runda" nalazi se i malo poznat detalj široj javnosti – odmah nakon ubistva Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. g. mnoge građane Dubrovnika, Srbe (katolike) obuzela je crna slutnja. Već 4. jula Hrvati su zakazali zadušnice za ubijenog prestolonaslednika, a Dubrovnikom su odjekivali pokliči: "Srbe na vrbe" i "Udri Srbina"! Da li je moguće da se retorika naših komšija nije promenila do danas?

 

S obzirom da su pomenuti pokliči masovno odjekivali tri puta u istoriji: početkom Prvog i Drugog svetskog rata, te tokom raspada SFR Jugoslavije, a odjekuju i danas diljem Hrvatske, mislim da Srbi kao narod definitivno treba da izvuku pouke iz minulih događaja i da na stranu ostave svoje hrišćansko praštanje jer ukoliko želimo da razumemo sadašnjost moramo dobro da poznajemo našu prošlost i jasne pouke iz nje prenesemo potomcima.

Junaci vašeg romana svedoče da je Italijanska vojska, za vreme Drugog svetskog rata, neretko spašavala Srbe od ustaških zločina. Oni, stacionirani u Trebinju, bili su zgroženi ustaškim zverstvima. Po kazivanju dr Mihaila Runda – Italijani su bili za vreme rata iskreni prijatelji njegovog oca dr Petra Runda – koji je takođe stradao od ustaša. Kako objašnjavate to da su nam Italijani bili više naklonjeni nego "braća" Hrvati? 

Talijanski visoki oficiri su bili školovani vojni profesionalci i bez obzira na fašističko opredelenje njihovog vrhovnog vođe, suprotstavljali su se, gde su god mogli, drastičnom kršenju običaja ratovanja, pogotovo zločinima nad civilima. Posledice ustaških zločina u Hercegovini, koje su generali poput Alesandra Luzana videli, a kasnije u memoarima i opisali, i mnogo "tvrđu" vojsku od talijanske nagnale bi da zaštite lokalno stanovništvo. Svi oni su bili preneraženi i zgađeni okrutnošću ustaša prema svojim dojučerašnjim komšijama – Srbima! Poražavajuće je što i danas, nakon toliko godina, avet ustaštva prožima jednu državu, članicu EU!

Ovo je istinita priča o našim ljudima sa Pelješca, Dubrovnika, Trebinja, Herceg Novog, Cetinja... Ima li danas uopšte Srba na Pelješcu ili Dubrovniku?

Nepobitna istorijska činjenica je da su Srbi katolici sve do početka Prvog svetskog rata činili elitu Dubrovnika u intelektualnom, poslovnom i kulturnom smislu. Bili su vlasnici vrednih nekretnina i preduzeća, birani su za gradonačelnike grada, imali su svoje štamparije i listove, ćirilica se mogla videti na mnogim firmama i buticima. I stari i mladi su govorili više stranih jezika, a okupljali su se u eminentnom Sokolskom društvu "Dušan silni". Pomenuću samo neke od najpoznatijih Srba katolika iz Dubrovnika i okoline: Valtazar Bogišić, Vlaho Bukovac, Ivo Vojnović, Antun Fabris, Ivo Ćipiko, Dragutin Franasović, Rudolf Sardelić, Josip Bersa i mnogi drugi! Jedan od njih je i lik u mome romanu: gospar Mato Gracić.

Danas, Srba katolika u Dubrovniku više nema. Oni nisu bili dovoljno dobri katolici za Hrvate i katoličku crkvu… a dosta ih je stradalo tokom Prvog svetskog rata, imovina im je propala, a mnogi su kasnije po principu: hiljadu puta izgovorena ili napisana laž postaje istina, "osvanuli" u današnjoj Hrvatskoj isključivo kao katolici. Ali, Hrvati!

Kakve će sve živopisne junake vašeg romana, čitaoci moći da upoznaju?

Upoznaće dosta junaka koji nisu izmaštani, a živeli su u veoma burnom vremenu, na prelazu XIX u XX  vek i prvom polovinom potonjeg. Neki od njih su i poznate istorijske ličnosti poput kralja Nikole, kralja Milana Obrenovića, Nikole Tesle, Alekse Šantića, Mirka Komnenovića... Ipak, oni koji nose čitavu priču romana su dve porodice: Dežulovići i Rundovi. Njihove burne porodične sage se objedinjuju venčanjem dr Petra Runda i Ljubice Dežulović.

NIKOLA TESLA

U romanu "Ispovijest doktora Runda" čitaoci će nekoliko puta "sresti" i Nikolu Teslu.

Prvi put, na samom početku, kada muški deo porodice Dežulović sa Pelješca brodom kreće za Ameriku, gde stižu samo sinovi Miho i Nikola, dok je njihov otac Joza preminuo tokom duge i naporne plovidbe (ka Njujorku). Miho je na drvenom zidu, baš do njegovog kreveta, zapazio natpis 2. jun 1884. Nikola Tesla i ushićeno povikao: "Ovaj naš zemljak je pre tri meseca putovao ovim brodom! Sigurno već rmbači u nekom američkom rudniku!"

Nešto kasnije, 1892. godine, i Risto Rundo pri povratku iz Beča slučajno prisustvuje veličanstvenom dočeku Nikole Tesle na beogradskoj železničkoj stanici. Veliki naučnik je tada na samo jedan dan posetio državu svojih predaka – Srbiju. Svoj govor završio je rečima: "Živelo Srpstvo!"

Upriličen mu je i prijem kod kralja Aleksandra Obrenovića, koji ga je odlikovao Ordenom Svetog Save II reda. Umoran, ali vrlo srećan, Tesla je zanoćio u Hotelu "Imperijal".

ZANIMLJIVOSTI O TITU

Risto Rundo i njegova supruga Angelina, su usvojili malog Voja Stojadinovića (rođen 1906.g.) siroče iz Srbije. On se 1919. g. sa Cetinja vratio u Smederevsku Palanku, a već 1926.g. bio mladi bravar u fabrici vagona "Jasenica". Te godine stiže i Josip Broz u Smederevsku Palanku i radi 6 meseci kao bravar zajedno sa mladim Vojom.

U prvom tomu Priloga za biografiju J.B.Tita postoji PRILOG – razgovor Dedijera sa Vojom Stojadinovićem.

Vojo je bio veoma popularan u svom gradu jer je njegov nekadašnji kolega, bravar Joža, prilikom posete Smederevskoj Palanci 1971.g. tražio da se vidi sa njim – što se i dogodilo!

Inače, Vojo se 1931. g. oženio Maricom, rođenom sestrom doktora Petra, i tako postao zet porodice Rundo.

O AUTORU ROMANA

Dragan R. Kovač je rođen 1956. g. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Trebinju. Medicinski fakultet, specijalizaciju iz urgentne medicine i postdiplomske studije završio je u Sarajevu. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu doktorirao je 1990. g.

Objavio je tri romana: Dnevnik nesna, Pismo papi i Pogaženi testament, kao i tri zbirke pripovedaka: Izložba kliničkih slika, Epitaf i Prepisane priče, kao i dve drame.

Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2018.g.

Piše: Marina Bulatović