Biti Arif Vuković

Biti Arif Vuković

27. Avg 2021.

Dosta je to prosta stvar,
Biti Arif Vuković.
I nisam to
uglavnom pričao,
Uglavnom nikada,
I uglavnom nikom,
Ali Arifa sam
upoznao,
Baš tokom rata,
Baš u Sarajevu,
U Hotelu koji
Se zvao
Beograd.
I pomislio sam,
Tada,
Na tom
Čudnom mestu:
O kako je to
Prosta stvar,
Biti Arif Vuković.

Nikada, suštinski,
Nisam o njemu
Bilo šta znao.
Osim da je
Svake večeri,
Dolazio u hotel
Beograd,
U Sarajevu
Na koje se
Pucalo,
U kojem se
Pucalo.
I da je, svakog
Sledećeg jutra,
Odlazio
Negde,
Na posao,
Te mi se činilo
Sve zajedno,
Kako je to
Sasvim prosta stvar,
Biti Arif Vuković.

Uveče smo,
Kada se vrati,
Umoran
I bled,
Sedeli
On i ja,
U hotelu Beograd,
U Sarajevu,
U Restoranu,
U kojem su
Blebetali novinari
Političari,
Umetnici,
I slični Polusvet,
Oni što
Znaju sve
O ratu, miru,
Zločinu i
Žrtvi,
A najviše o
Laži,
A nisu nikakvu
Predstavu imali,
Kako je prosta stvar
Biti
Arif Vuković.

I svake večeri,
Arif Vuković
Donosio je
Knjige,
čitav naramak,
Ali o tim naslovima,
O piscima i
Delima, sada neću,
Nije im ovde mesto,
Nije im bilo
Ni tada,
Tamo,
U Sarajevu,
Na koje se
Pucalo,
U kojem se pucalo,
A opet su
Bili tu,
Pisci,
Knjige,
Po neki
Pesnik,
Jedan Berđajev,
I Još nešto,
O duši,
Tu, usred
Rata,
U kojem je
To tako
Normalno
I prosto,
Kada si
Arif Vuković.

I nemam
Šta da
Objašnjavam,
Njegov doživljaj
Prusta,
Pošto
Je izgubljeno
Vreme
Tada bilo
Pronađeno,
Tu,
Za stolom
Prekrivenim
Prljavim,
Nagorelim
stolnjakom,
Knjigama,
Vinjakom,
Tu, među
Polusvetom,
Ratnim
Intelektualcima,
Prolaznicima,
Znatiželjnicima,
Tu, gde je
Sve što će biti,
Odavno prošlo,
Osim te
Činjenice.
Da je
Bilo tako prosto,
Biti Arif Vuković.

Kakva
Idiotarija
I kakav
Blagoslov
Pričati
O knjigama,
U ratu,
U kojem
Svi postajemo
Nepismeni.
Obrazlagati
Verse,
Misliti o
Sentencama,
Sintagmama
I metaforama,
Dok
Napolju gruva,
Banalno
I bukvalno,
Bez ikakvog
Značenja,
Osim onog
Koje ti kaže
Da sagneš
Glavu,
Pred
Nepismenim
Mecima,
Gurneš je među
Knjige,
U izgubljeno
Vreme,
Ono bez
Municije,
I da se sakriješ
Između korica,
U kojima je
Tako prosta
Stvar,
Biti Arif Vuković.

Posle sam ja
Otišao,
Iz Sarajeva
Za Beograd.
I jednom
Sam uspeo da
Čujem,
Nekako su
Veze
Telefonske,
Baš tog
Dana radile,
Da Arif
Više ne
Priča
O knjigama,
Nego plače,
Nad
Banalnošću
Bez slova,
Nad granatama,
I sobom,
Odavno
Poginulim,
U vremenu
Koje se
Izgubilo.
I pita mene
Kako iz toga
Da izađe.
A ja nisam znao,
Nikakav
Odgovor.
Ja,
Koji inače
Dobro znam
Da je sasvim
Prosta stvar,
Biti Arif Vuković.

Mnogo kasnije,
Moja majka
Je čula,
Na televiziji,
U Vestima,
Da je,
Tamo negde,
U Bosni,
Ubijen neki
Arif Vuković,
I ušla je u moju
Sobu,
I Rekla,
Baš to
Što je čula,
Da su,
Tamo negde,
U Bosni,
Ubili nekog
Arifa Vukovića,
A onda me
Pitala,
Začuđena
Ratom i
Smrću:
“Zar mi
Nisi pričao,
On je čitao
Knjige,
Zar ne?”
A ja sam
Na to
Rekao -
Izađi,
Molim te,
I onda sam
Plakao,
Banalno,
Bukvalno,
Nepismeno,
Bez svesti,
Bez i jednog
Slova
U suzama,
I čudio se
Što su tekle,
Kao rečenice.
Jer je znala,
I nepismena voda,
Kako je to
Prosta stvar,
Zar ne,
Biti
Mrtvi
Arif Vuković.
Tamo negde,
U Bosni.

Više od
Dvadeset godina
Kasnije,
Skoro
Trideset,
Sasvim slučajno,
Čitajući o tome,
Šta se dešava,
Tamo negde,
U Bosni,
Naleteo sam,
I stao,
Kao da sam
Nekada,
Nepismen,
Zaleđen,
I sada,
Nepismen,
Odleđen,
Pa ne razumem
Dobro,
Ili je to do
Musavih
Naočara,
Šta god,
Svakako sam
Stao,
Kada sam
Naišao
Na tekst
O Arifu Vukoviću,
Ipak Živom,
Koji je,
Na nekom od
Mnogobrojnih
Suđenja,
Onih posle
Rata,
Besmislenih,
I bez
Pravde,
Svedočio o
Tome
Kako su ga mučili
Umalo streljali,
Vodili golog
Po gradu,
Sa kaišem oko
Vrata
I tukli, sa dve
Palice,
Pred čovekom
Koji je
Sve to vreme
Večerao,
I kako su ga
Držali,
Talo golog,
Na haubi,
Venčavali,
Uz cveće,
Sa drugim,
Istim takvim,
Prebijenim,
Golim,
Dok im je,
Jedan od
Komandanata
Rata,
Razdragano
Mahao,
Iz kola,
Golf je valjda
Bio,
Onaj iz Bosne.
I pomisli sam
Posle toliko
Godina,
Ozaren,
I skoro
Ni malo
tužan,
Kako je
Prosta stvar
Biti
Arif Vuković,
Živ.
Posle rata,
Tamo negde,
U Bosni.

I hteo sam da
Odem,
Tamo negde,
U Bosnu,
Da ga nađem,
I da mu
Vratim
Prusta,
Kojeg mi je
Poklonio
U Sarajevu,
U hotelu
Beograd,
U gradu
Na koji su
Pucali,
U kojem se
Pucalo.
I Da mu
Kažem
Da je
Vreme
Pronađeno,
Ono koje smo
Izgubili,
Da su sve
Sintagme
Još tu,
I po neka
Metafora,
Jer su
Metafore,
Jebiga,
Dosta ubijali,
Ali, ipak,
Preostale su
Neke,
A ima i onih,
Koji to razumeju,
A rat, nikada,
Nisu.
I da
Mu kažem
Onda,
Kako
Sam sve
Shvatio,
Gotovo
Objasnio,
I da sada znam
Kako je to
Prosto,
Biti
Arif Vuković.
Tamo negde,
U Ratu,
U Miru,
U Bosni.

To sam hteo.

A onda,
Sam Ponovo
Pročitao,
U novinama,
Koje su,
A on je to
Znao,
Jer je voleo
Benjamina,
U novinama
Koje su,
Dakle,
Ponižavanje i
Jezika
I smisla,
Odvratno
Jedno mesto,
Za reči,
E baš tamo,
Pročitao
Sam
Vest:
Da je,
Negde,
U Bosni,
Umro
On,
Profesor
Filosofije
I književnost,
A, u ratu,
Šef kabineta
Jednog od
Vođa,
I da je umro
Od posledica,
Psihičkih i
Fizičkih,
Što,
Evo,
Mogu da
posvedočim,
nije tačno.
Jer,
Ja znam:
Kada si
Arif Vuković,
Umreš od
Pismenosti.
Da nepismeni
Nauče da
Plaču.
I, kao ja,
Prestanu
Da Misle,
Da je
Prosta stvar,
Biti
Arif Vuković.
Tamo negde.
Neću da kažem
Gde.