„Mali” blog Ivana Radovanovića

„Mali” blog Ivana Radovanovića

18. Avg 2021.

"Zašto plačeš?", pitala je Olivera.

"E, jebiga", rekao sam i gurnuo glavu dublje u njeno rame. "Mali". 

*

Bože, što je Mali bio lep. Prvo dete koje sam upoznao na Novom Beogradu. Poslednji čovek kojeg bih hteo da vidim, pre nego što odem, iz svih predgrađa ovog sveta, koji je, ionako, samo predgrađe nekom drugom.

Mali je dokaz za to.

I imao je dužu kosu, apolonsko, čisto, lice, bio tanak, a jak, rođen za predvodnika dečijeg krda, u kojem je, u svemu, bio prvi. 

Kada igraš fudbal, dodaj Malom. Kada pikaš basket, dobaci Malom. U klisu nisam mogao da ga pobedim (i ne čudite se, NBGD je tada bio velika peščana, močvarna ledina, i jeste da nismo čuvali krave, ali klis smo igrali, onoliko, seljaci mali), a ne u nečem drugom.

U školi je bio odličan, sve devojčice su u njega bile zaljubljene, stariji su baš njega, prvog, pustili u svoje društvo, držeći nas ostale sa strane, još da učimo, sve ono što je on već uveliko znao.

A kako je postao narkoman, kako se navukao na heroin, nemam pojma. 

Posle osnovne, on je otišao u Ekonomsku, ja u Bibliotekarsku, obe u gradu, svako u neko novo društvo, i sve što znam jeste da ga je, u to vreme, Pera, otac, Crnogorac, zbog nekog prekršaja, dugo držao zaključanog, u istoj onoj sobi u kojoj je, posle, Mali proveo čitav život, zaključan u svoj heroinski svet; i znam da mu je majka obroke, a bili su, po crnogorskim običajima, obilni i redovni - mladi kajmak i sir i vruć hleb za doručak, raštan sa rebarcima za ručak i pršuta i njeguški sir, jogurt i proja za večeru - nekoliko meseci donosila na onom plastičnom poslužavniku, kakvi postoje u menzama za usamljene; i da je jeo, zaključan u svojoj sobi, zaključan u dugi, opijajući, ostatak svog života.

Da li je to bilo neka vrsta okidača, da li je i ta kazna, poput mnogih drugih, gotovo svih, bila najkraći put do pada, ne znam, Bog zna.

Mali je, posle svega otišao na DIF, među iste takve kao on, izuzetne, snažne, lepe, od kojih je većina, verovatno, svoje bogate obroke jela iza teških porodičnih brava. I mahom su svi oni, najbolji, uleteli u heroin.

Samo jedna smrt, samo jednog maršala, u samo jednoj zemlji, omogućila je da sve prodiše, a da niko nije ni slutio da je duboko disanje samo korak ka prirodnom raspadanju. I da posle udaha, dolazi izdah, da je on, u tom nebeskom rasporedu, poslednji, čak i kada se ne desi.

Ne znajući to, Mali je udahnuo, sve novo. Čudnu ribu, koja mu je, na koncertu Dugmeta, Grupe 220 i Pop mašine, u Hali sportova, liznula uvo i rekla: "Hajde sa mnom."

I sobu, u kojoj mu je, gola, dala da proba. 

I žurke, na kojima je bilo drugih riba, njihovih jezika, grudi, nogu, i, naravno, heroina.

Posle je, na Kopaoniku, držao fotografsku radnju. I jednu u Bejrutu, na plaži, savršeni paravani za dilovanje.

I još posle, donosio je heroin iz Istanbula, autobusom, i bežao od policije na Miljakovcu, živeo sa nekom odbojkašicom, navučenom, baš kao i on.

A sve je to bilo pre, i trajalo je kratko, sve sa finalnim činom, onim, na jevrejskom groblju u Zemunu, na koje je jedne noći otišao, seo na spomenik izvesnom Henohu Leviju, krojaču, sa namerom da sopstvenim makazama preseče niti nebeske sudbine.

I uzeo je špric, sa mešavinom kokaina i heroina, zabio iglu u venu, pomislio da je kraj sasvim OK, krenuo da ubrizgava i strovalio se na spomenik Henohu Leviju, krojaču.

Probudio se sledećeg dana, oko dva popodne, pogledao spomenik Henohu Leviju, krojaču, koji je živeo davno i dugo, video zatim ruku iz koje je još virio do pola prazan špric, rekao - pu-pu-pu ko me uroči kur mu u oči tri prsta od mene krsta tri koraka nazad - istrgao ono iz podlaktice i odjurio kući, prestavši, zauvek, da sanja kako će umreti mlad, a da pre toga ipak stigne da obiđe svet, proba sve što može da se proba, i obogati se, naravno.

Ništa od toga se nije desilo. Samo je propao. Što se, bar sam ja tako bio ubeđen, desi svakome ko zanoći na grobu Henoha Levija, krojača, a ne zna da pre toga u duši svojoj ispiše tetragramaton, četiri slova koja označavaju svevišnjeg, i pomoli se za milost. Isto se desi i onome ko se strovali na pogrešnu, levu, mušku stranu groba Henoha Levija, ili ne zna da se, po Šulhan Aruhu, zakonu, desna cipela uvek prva obuva, dok se leva prva pertla. Desno je kod Jevreja važnije od levog. Kod Malog je, pak, heroin bio na levoj, njemu važnijoj strani. I igla mu je bila bog. Od tačno četiri slova. Nije pertlao, nikada, ništa.

Kako god, Mali posle toga da diluje nije hteo, ubeđen, sopstvenim pokušajem samoubistva, da je ta lova krvava, te se sveo samo na korisnika, od onih koji tu i tamo proture neki paketić, tek da bi dobili i koji gram, za sebe.

Poslednji u lancu, nekoliko puta je dobijao ozbiljne batine, lomili su mu ruku, obe noge, zbog nedostatka robe, i to onog najmizernijeg, kada bi sam potrošio ono što su mu dali da proda.

Brzo zatim, ispao je i iz tog kruga, pa su ga tukli samo još u kafanici - kiosku, preko puta Kule, kada bi, pijan, poželeo lokalnom ološu da saopšti da je ološ, pičke koje će sve da potamani.

"Eskobar će vam jebati mater !", vikao je dok su ga lokalni pijanci šutirali ispred kioska, a isto je rekao i sestrama u Infektivnoj klinici u koju sam ga, jedne noći, oko pola tri, doveo krvavog, pošto u Urgentnom nisu hteli da ga prime, plašeći se side i herpesa.

I negde od tada, od početka devedesetih, moj drug i brat i ja smo se viđali na stepeništu Kule, tu i tamo, da se izljubimo i da mi kaže, sasvim svečano: "Mogu li da te presvučem, za jednu crvenu."

Ta novčanica od hiljadu dinara, postala je osnov našeg bivstvovanja. On nije, nikada, radio nigde, s godinama je prešao na travu, bensedine, razne druge pilule, i samo u izuzetnim slučajevima, kada bi mogao, dohvatio bi se i heroina, pa bi se, u nedostatku sredstava, skinuo, i tako je, malo drogiran, malo pod lekovima, uvek u depresiji svog sobička, dogurao, kao i ja, do šezdeset, živeći od penzije davno umrlog oca, i još žive majke.

Ja sam, istovremeno, radio sve i svašta, odselio se iz Kule, u koju sam dolazio tek da obiđem decu, voleo ga sve to vreme, njega, moje detinjstvo, i uvek se veselo odazivao na to, jedno te isto: "Brate, mogu li da te presvučem, za jednu crvenu."

Nije mi značilo ništa, da mu dam, svaki put kada ga sretnem, jednom u nekoliko meseci, ili jednom godišnje, svejedno, i to ne zato što sam bio bogat, nisam, nego zato što mi je on, nekako, vredeo. I nisam umeo to da objasnim ni sebi ni drugima, pogotovo ne ljudima sa kojima sam ga godinama ranije upoznavao, kao obaveznog gosta žurki koje je nekada pravila moja firma.

Dolazio je odrpan, našminkan, naduvan, okićen perlama, brojanicama, lančićima sa školjkama, poput ocvalog hipika, i tražio svima po crvenu, uz obećanje da će im objasniti razliku između socijalističke droge, heroina, i kapitalističke - koksa.

I pričao im je kako je, jer je, eto, ostao mali, pa ga svi i zovu Mali, za samu Službu, pazi - Službu, on nekada krao tajne iz američke ambasade, jer je jedini mogao da se provuče kroz ventilaciju, a i kapitalizam je odvratan, dok je socijalizam bio kuliša, tu je svako imao po crvenu, kol'ko mu treba, jel' da, a ne ko danas, kada je to prošlo, i kada smo i mi kapitalisti, pa svi po koki udaraju, svi, osim njega, propalog socijalističkog radnika.

I znao je da se pojavi u kafani u kojoj sam obično sedeo, da im kaže da mi je brat, da traži da mu rezervišu sto, za dvoje, pa su me izbezumljeni kelneri zvali, a on mi onda objašnjavao da je zakazao sudar, ali dama nije došla, jebiga.

Posle me je zvao jer je keva htela da ga rokne, pošto je dama koja nije došla na sudar izvesna radnica na onim centralama za hot talk, sa kojom je danima razgovarao, ne mareći za cenu, neznajući cenu, jer je čitao samo prvi deo oglasa, ubeđujući je da treba da se vide. Račun za telefon je ispao nekoliko kevinih i ćaletovih penzija.

"Da li si lud?", pitao sam ga. "Hteo si sudar sa automatom, kretenu. Hot tok, čoveče, znaš li ti šta je to uopšte, zaostali kromanjonče!", a on je rekao:

"Otkud sam znao, brate, otkud sam znao. Super je spika bila, pa sam mislio i malo da je počeškam, malenom mojom pišom, kapiš? Jebiga, ispade da me kurva namesti. Eto. Pa sada moram da te presvučem, za jednu crvenu, šta ću."

*

I onda se, posle svega toga, svih sumanutih avantura, i mnogih drugih, zaboravljenih, desilo.

Te jeseni, malo pre pandemije, Mali me je pozvao da se nađemo, jer je, rekao je, hitno.

I odveo sam ga u moj omiljeni kafić, u centru grada, popeli smo se na galeriju, naručili kafu, a ja sam već u džepu stiskao jednu crvenu, da mu dam, kada me bude pitao da li može da me presvuče.

Kelnerice su ga gledale sa strahom, jer je nosio odrpanu teksas jaknu zakrpljenu delovima šarenih marama, i imao je minđuše sa velikim alkama u ušima, nokte namazane crnim lakom, gomilu narukvica, ogrlica, brojanica, i, sada već skroz ćelav, izgledao je kao šezdesetogodišnji trgovac belim robljem, pa sam se ja nasmejao i rekao: "U redu, je samo donesite kafu." Sva sreća, te su me poznavale. Iz svakog drugog kafića, tu, u centru, izbacili bi nas. Novi Beograd zna toj suviše finoj gospodi dosta divlje da izgleda.

U svakom slučaju, ja sam džepu i dalje stiskao, jednu crvenu.

- Hajde - rekao sam - gukni.

- Pa vidi, ovako - počeo je odmereno, pažljivo, naznačivši da će tema biti važna.

- Meni je, vidiš, prošle godine umro jedan stric. Crnogorci, jebote, taj je mog Peru nadživeo petnaest godina, a Pera umro sa 88, pa ti vidi.

I on ti je tu, iz Vojvodine, Vrbas, znaš, crnogorština teška, bez dece, i ja mu dođem jedini rod, mislim ja i još deset takvih, od razne braće i sestara, koji su svi pomrli, ono, znaš niko pre osam banki riknuo nije, Crnogorci seme zajebano.

Eto, to sam hteo da ti kažem, posle je sve to išlo, znaš, ostavinska, pa ovo, pa ono, i pre neki dan sam dobio. To.

- Šta - pitao sam - Lovu?

- E, da, lovu. Deset soma. Evara - rekao je i stisnuo usne, značajno.

- Super, čoveče! - uzviknuo sam - to je super!

- Jeste - klimnuo je Mali glavom - nego sam nešto mislio.

- Ti mislio - nasmejao sam se - Ne seri, ti ne umeš da misliš.

- Umem, umem, ne budi glup, nego slušaj - rekao je ozbiljno.

- Znaš kako je to, ja jesam narkoman, mislim, bio, nisam trenutno ništa, ali nikada nisam srao tamo gde jedem, znaš ti to. Nikada u Kuli nisam ništa, jel' tako? - rekao je i spustio glavu i nagao se, zagledajući me.

- Tako je - potvrdio sam, i mahnuo ka njemu rukom, kao da ga teram, i njega i njegove gluposti - nisi, ali kakve to veze ima?

- Ma nema, naravno, budalo, onako sam to - odbrusio je i odmakao se i sam odmahnuvši rukom - Mislim, nisam došao da pričam o sebi, znaš ono, kao dobar sam ja čovek, brat tvoj, ma jok, bre, nije uopšte to, nego nešto drugo, a prosto je, skroz, nije mudrost, brate, nije mudrost - izgovarao je te poslednje slogove mirno, klimajući i sebi i meni glavom.

- Aman, šta? - nasmejao sam se ponovo, ubeđen da će smisliti neku glupost, da je uložio pare u nešto totalno nenormalno, kupio neke đinđuve, izveo automat na večeru, neko ga zajebao i oteo mu sve.

- Pa, evo - rekao je sada već odsečno - ne žuri, gde ćeš, možemo kafu da popijemo, nisam bio u kafiću decenijama, osim ono kada me ti odvedeš.

Onda je podigao ruku i jedan prst u vis, poput propovednika kojem se nebo upravo otvorilo, pokazujući mu tajne za kojima je ceo život tragao. Kada je spustio, nastavio je, sasvim ubeđen u to da zna, sve:

- I baš to sam hteo i da ti kažem. Ti me odvedeš. Kapiraš. U kafić, kafanu, na žurku, brate. Upoznaš me sa facama, sve neki ozbiljni ljudi, političari, biznismeni majku ti jebem, baš da ih nabijem na kurčić, ništa nemoj da im veruješ, ja kad ti kažem, ološ je to, ološ. Ali, ti nisi. Ti mi, uvek, daš crvenu. A? Kapiraš, brate? Nisi glup? Pratiš me? - pričao je i pitao je pokazujući opet prstom, ovaj put u onu tačku na svom licu na kojoj se spajaju čelo i koren nosa, taman između ostarelih, žućkastih očiju.

- Naravno - klimnuo sam glavom - naravno - a i dalje sam verovao u neki sasvim banalni kraj, cele te priče.

- Dobro, tu sam ja već - rekao je ubedljivo - evo, pazi:

Mislim ti ja sada, nešto mozgam, a znam kako ti imaš i decu, imaš posao, sigurno i kredit neki, normalni ljudi imaju kredite, nama narkomanima to zabranjeno, samo suvi keš, i vidiš, sada, iznenada, ja taj keš imam, kapiš? - izgovorio je i značajno mi namignuo:

- To? Lova? Š-ke. Imam. Ja, narkoman bivši? I šta ću sa tim?

Eto, to mislim.

Onda je stao, pogledao me, nasmešio se svojim krezavim osmehom, kao da hoće da mi pokaže koliko mu je zuba od droge poispadalo, i kako ta činjenica i njegov osmeh i dušu čini širokim, i rekao, sasvim normalno, bez trunke drame:

- I mislim, doneo sam ti, evo, pet soma.

Za tebe. Brata. Mog.

Zaledio sam se.

- Razumeš - rekao je ponovo, turio ruku u jaknu, izvadio smotuljak i gurnuo ga preko stola.

Za tebe - rekao je i potapšao onaj smotuljak, kao da potvrđuje.

- Evo ga, jel' - dodao je nagnuvši se ka smotuljku, s rukom na njemu, i rekao je to tiho, kao da završava i dah i život, svaku sumnju, a onda se uspravio, nasmešio nanovo, i nastavio:

- Mislim, tebi sigurno treba, jel, a ja, narkoman bivši, samo ću da slupam sve to - i mahnuo je obema rukama, kao da pravi dim, nestajanje čitavog sveta, i svih njegovih para. Onda je mene, lagano, lupnuo po ruci:

- Ovako, pet tebi, pet meni, i miran sam.

Pola, pola, brate moj. Pola, pola.

Rekao je to, sve to, i zaćutao, zapalio cigaretu, potegao srk kafe, i zagledao se u razne restoranske ukrase: plastične pršute, satove sa pogrešnim vremenom, prazne flaše, crne table na kojima su bila ispisana imena stranih pića i njihove cene, komplete čaša, veliki hjumidor sa kubanskim cigarama, i kameru koja je, sa plafona, bila uperena tačno u nas.

Učinilo mi se, tog trena, da sam u nekom filmu, usporenom, u kojem je sve stalo, vreme, on, ja, vazduh, grad, ulice, ljudi... i da će se sada desiti nešto, da će početi ona dramatična muzika, ekran će eksplodirati, iskočiće nešto, iz ormara, mraka, uz lupu će se otvoriti prozori, zagrmeće...

I uhvatio sam ga za ruku, još uživljen u izmaštanu scenu, ščepao ga, i rekao - Stani! - Samo to sam uspeo da izgovorim, u iznenadnom napadu panike.

- Stani, ponovio sam onda, i dalje držeći ga za ruku - Stani. Stani, molim te.

Onda sam udahnuo, pokušao da smirim puls, da suzbijem to nešto, snažno, ogromno, oluju osećanja koja su izbijala iz mene, i tugu i neki čudan bes, istu takvu radost, gotovo euforiju, i rekao mu, brzo, bez ikakve stanke, kao u onim reklamama za lekove na čijem kraju spiker izgovara brzalicu o kontraindikacijama, izdeklamovao sam mu da uzme pare nazad, da ih slobodno potroši, da meni ne treba, da se ne glupira, da ne deli to okolo, nikome, pa ni meni, nema veze što on tvrdi da nikome drugome ne bi ni dao, samo neka vrati pare u džep, neka ih slupa, baci, zapali, šta god, njegove su, i da sada samo popijemo kafu, a moram polako i da idem, posao, žena, deca, jebiga, samo da vrati te pare, da ih skloni, hajde, hajde, hajde, somino jedna, hajde.   

Posle smo još pričali, ne znam o čemu, a ja sam, na svako njegovo ponovno turanje ruke u jaknu, vikao - Stani, stani, molim te!

Na kraju je odustao, uz jedno, "Dobro brate, slupaćemo već", i široki osmeh propalog trgovca belim robljem.

I krenuli smo onda, izljubili se, a on mi rekao da će ići kod zubara, da sredi zube, neće više da ih lepi super lepkom, stalno ispadaju.

- Hajde - rekao sam, i lupio ga po ramenu - Kretenu glupi. Hajde.

- Brate! - vikao je dok je odlazio - Kula rules! Ljubi te brat, u štrokav vrat! Ako nešto treba, znaš i sam. Hot kol! Stižem odmah!

Stajao sam, nem, i gledao u prazninu koja je ostala kada je zamakao za ugao.

*

Kako sam došao do kuće, ne znam. Znam samo da sam, kada sam stigao, pao na krevet, gurnuo glavu u Oljino rame, i počeo da se tresem.

"Jebiga", rekao sam joj, "Mali."

Posle smo sedeli, ona dugo nije verovala šta joj pričam, a ja sam se još tresao, brisao oči uz glupe grimase, sve pokušavajući da izgledam kao da plačem od smeha, i nikako mi nije bilo jasno.

Da je moj susret sa onim što je ultimativno dobro, čisto proviđenje, omogućio - šezdesetogodišnji bivši narkoman.

On mi je dokazao da sve to zaista postoji, to nešto za šta sam mislio da je patetika, u engleskoj formi te reči koja znači da je nešto jadno, bedno, da je glupa bajka, naša puka želja ista kao što je želja za večnim životom, i isto toliko neverovatna.

I pokazao mi je da je vera u ljude, ljudskost, u patetiku samu, u onom njenom grčkom obliku koji označava strast, uzvišenost, dirljivost, koja je majka našeg postojanja, u patetiku koja se ne svodi na samosažaljenje, na kuknjavu, ipak moguća.

I da se to, nešto, svetlo i vredno, čisto i sjajno, nalazi na najneočekivanijim mestima, tamo gde nam ne pada na pamet da pogledamo, i da samo treba, jednostavno, šta ja znam, valjda čekati, bez trunke sumnje.

Tog dobrog Samarićanina, čak i kada ima iglu u veni.

Tog, koji, kada te sretne, presvuče te, za jednu crvenu. A ne zna ni koja se cipela prva obuva.