„Sultan Muhamad Tughlak iseljava Delhi” blog Ivana Radovanovića

„Sultan Muhamad Tughlak iseljava Delhi” blog Ivana Radovanovića

17. Avg 2021.

Da li znaš, verni moj,

da sam, ulazeći u ovaj grad,

grad u kojem su mi se

i slonovi klanjali,

iz malenog katapulta,

bacao, narodu ovom,

srebrne i zlatne dukate. 

I da li znaš, verni moj,

da sam im kuće svilom pokrivao,

i da su, u palatama mojim,

sirupe slatke pili,

i plodove sočne,

na dar dobijali,

poput sinova mojih.

 

Oh, verni moj,

zar mi nisu, svi oni,

najdraža ljubavnica bili,

ljubavnica iz pesme,

iz kitnjastog pisma,

kojoj daruješ sve znanje,

mudrom je i dostojnom smatrajući.

I ima li, verni moj,

hrabrijeg vladara,

umnijeg filosofa,

sjajnijeg pisca,

lekara i učenjaka,

pred njima i Bogom,

od mene, Muhamada. 

 

I ko je, o verni moj,

davao više, milosti i blaga,

mogućnosti bajnih,

građevina silnih,

ko je ovaj grad podigao,

na ponos da im bude,

da hrani ih gladne?

A za sve to, verni moj,

šta im je plata bila,

naknada mala za milost

i ljubav veliku moju,

do tek po koji život što

im uzeh, beznačajan, pa

i hiljadama kada ih meriš.

 

I kome su, verni moj,

molbe mogli da šalju

podanici silni moji,

od koga lek da traže,

za lepru, i za kugu,

za oluju moćnu, za

nevernika nalete silne.

Ko im je, verni moj, službu

davao, poklone slao,

džamije dizao, i kule moćne,

da odbrane ih, od svih,

osim, ponekada, od

zakona mog, što zakon

pravednika uvek beše.

 

A onda, verni moj,

noći jedne, dok, zbog njih

srećan, gledao sam,

Delhi, kako pod zvezdama

sjajnim spava, trgnu me

nešto, jeza me prođe,

nagoveštaj vremena zlog.

I Čuh, verni moj, i to

čuh vrlo jasno,

kao što lane čuje

u šipražju lava,

da grad ovaj, u snu,

na mene, u potaji, i

sasvim tiho, a opasno, reži.

 

Potmulo, o verni moj,

u mraku, gustom

poput mastila onog,

iz kog je pero

moje ljubav slalo,

nezahvalnim ljudima tim,

zvuk me taj stiže.

Škrgutao je, verni moj,

crni Delhi,

pokvaren i strašan,

na belog mene.

I osetio sam, jezu,

i vlažnost.

Onu kada noć preteći balavi.

 

Bezvredni, o verni moj,

svakom zločinu skloni,

prevare željni,

laži vični, lenji i

bespotrebni,

oni što samo traže,

ne dajući, nikada, ništa.

Oni, o verni moj,  

što jednom rukom

mole, a drugom kradu,

oni što u osmehu

kamu kriju, oni što

veru nemaju, život su mi,

u snu, ljuti uzimali.

 

Takvi, o verni moj,

shvatih tada,

mrze, i kunu mene,

i lik moj krasni.

Cara nad carevima,

vladara Indije divne.

silnih bitaka pobednika.

Mene, verni moj,

Do Alaha što prvi ću biti,

jer verom i darovima

bajnim to zaslužih.

Mene, čiji život

spomenik pravdi beše,

nepravda da ga sahrani.

 

Životinje, verni moj,

zlobe pune, opako

pritajene, što stavljah

na njih, zlatne kolajne,

ordenje, medalje sjajne,

u svilu meku što im

sudbine obukoh.

Počele su, verni moj,

iza leđa, u tami,

i video sam to

sasvim jasno,

smrt moju,

slatko da sanjaju,

predući krvave snove svoje.

 

 

Kakva hvala, o verni moj,

vladaru koji, na persijskom

i arapskom, verse stvara,

i u raspravi svakoj

umom blistavim iste

takve umove pobeđuje,

i bolesne rukama leči svojim.

Kakva odanost, verni moj,

onom koji rđave sabljom

oštrom svojom seče, 

i pred nepravdom svakom

k'o zidina moćna stoji,

dok od drugih se samo

malo boljim smatra.

 

Kakva izdaja, o verni moj,

izdaja onih malih,

koji velikog ne shvatiše.

Izdaja podlih, čuda željnih,

i srca praznih,

što stomake im

nezasite vedro napunih.

Kakva izdaja, verni moj,

onih što džepove im,

natrpah, smaragdima,

ametistom, i žadom,

draguljem svakim,

biserjem glatkim,

tvrdičluka u sebi nemajući.

 

Odgovor, o verni moj,

na moje dobro,

njihovo zlo postade,

jer ništa drugo, u sebi,

nisu ni čuvali, ni imali,

ti, što poput pasa,

lažju su ljubav moju krali.

 

O, pamtim ja, verni moj,

oko nogu su mi puzali,

umiljavali se,

šenili, donosili,

i oko kostiju se tukli,

što bacah im sa

trpeze bogate svoje.

Kleli se, o verni moj,

da podanici su verni,

i jedni druge prijavama

ubijali,

u memlu tamnice slali,

i klevetali za novac,

lagali za zlato.

 

I još, verni moj,

skute mi ljubili,

glave saginjali,

i čelom širokim,

zemlju udarali,

da poklone se,

meni, najvećem.

Sve vreme, o verni moj,

nož prevare,

iza leđa svojih,

sakriven, stiskali su,

rukama svojim

prljavim, čekajući da

ja, široka leđa okrenem.

 

 

Oh, koliko, verni moj,

nisam sumnjao,

do noći te, u kojoj

je Delhi, prikaza

mog mračnog groba

postao, i iz dubine svoje,

tajnu tu strašnu izbacio.

I svaka kuća, o verni moj,

istim je dahom

noći te disala, dahom svojim

prvim, koji iz mog

poslednjeg nastaje.

Život da mi uzmu,

života sebi da daju.

 

I izdaja teška,

verni moj,

u tami krijući

krvave namere svoje,

na vrata moja

tada je pokucala, sudbu

da strašnu mi udeli.

 

Da joj otvorim, verni moj?

Da im snove ostvarim,

i dam im sve ono,

što sami nikada stvorili ne bi?

Da pustim ih,

u raj duše moje,

u carstvo?

Da im podam, verni moj,

slavu, bogatstvo,

zamkove krasne,

vrtove što pod plodovima

teškim klanjaju se. Da

poklonim im svu silu svoju

I život njima nedostižan?

 

Gledao sam, o verni moj,

Delhi, kako reži i

sikće noći te,

ružan i nezahvalan,

bedan i pretvoran,

zloban i zavidan,

crn i pakostan.

Delhi, verni moj,

koji mrzi,

I Delhi koji preti.

Zlokobni Delhi

što mržnju pulsira,

lice mi divno krivi,

i tera da režim, i ja.

 

Hijene sam podle,

verni moj, hranio,

misleći sve da

ljudska bića su,

ti, što grob ti prave,

da kostima se tvojim

iz njega zaslade.

I nemoj, verni moj,

da me pitaš,

ni zašto, ni zbog čega,

lav nezasiti istoga

trena postadoh,

lav ljuti, čije čeljusti

krv podlaca traže.

 

Zar ne misliš i ti,

verni moj,

da pravi je

odgovor to,

onima koji su, na svaki

nežni stih moj,

bedno pljunuli?

I onima koji su,

o verni moj,

svaku reč

veliku, moju,

gadno zgazili,

blatnjavim

nogama svojim?

 

Zar nagrada,

verni moj,

za službu jadne

mržnje te, baš moćna

mržnja ne treba

da bude, silinu

njenu da osete?

 

Šta drugo, verni moj?

Zar da se

stidim, veličine

koju sam osvojih?

Zar da žalim,

svako znanje svoje,

i pobedu svaku.

Da prezrem, najverniji,

bogatstvo što

mačem širokim,

po pravdi stekoh?

Zar da pobegnem,

od gomile? Od pasa tih,

što bez zuba laju?

 

Ja sam sultan,

o verni moj,

šah nad šahovima,

vladar nad vladarima,

kralj nad kraljevima,

poslanik Alahov,

pravda i odmazda.

A oni, verni moj,

prezira samo vredni,

krdo i rulja,

šejtanov okot

što slobodu im dadoh,

U snu da je drugome

u miraz predaju.

 

I zato, prazan grad,

verni moj,

bez duše jedne,

prljave, podle,

odlučio sam,

samom sebi ću

da poklonim.

Ni psa, ni mačku,

maleno pile,

ostaviti neću,

životinje to su,

iste ko i ljudi,

a ljudi su, rekoh ti to,

zveri nezahvalne.

 

One, verni moj,

grabljivice, što ruku

grubo grizu, kada

izdašno ih mesom hrani,

jer i duša im je

očnjaka oštrih puna,

život svaki da pokida.

 

Ha, verni moj, da si

video Delhi,

kako ne spava,

noći poslednje te.

Pakovala je stoka stoku,

i prnja prnju,

i krpa krpu.

Tri dana im dadoh,

verni moj, samo tri,

da grad moj, krivi,

zauvek napuste.

Do jednoga, svi,

bez izgovora,

bez oproštaja.

 

Napolje!

Viknuo sam,

o verni moj.

Napolje!

Ovaj grad

sam ja za sebe

podigao!

Napolje!

kriknuo sam,

verni moj.

Napolje!

Da više ne pljujete

po ulicama, što laticama

cvetnim sam ih posipao.

 

Napolje!

vrisnuo sam,

verni moj.

Napolje!

Da ne pišate po palatama,

što uzdigoh ih,

da svet im se čitav divi.

 

Napolje!

Napolje!

Napolje!

Da mir svoj,

u pustim

ulicama,

i praznini, nađem.

 

 

Napolje! Urliknuo sam,

o verni moj.

Napolje!

Odlazite, o besramni!

Napolje!

Nestanite, vi bezvernici!

Napolje!

Napolje!

Izgubite se, vi svedoci lažni!

Napolje!

Vi, bedne ulizice, što kamu skrivate.

Napolje!

Vi, nedostojni,

trgovci milošću svetom.

 

Napolje!

Napolje!

Napolje!

Srce vam

moje kaže!

Da nestanete,

odmah, podlaci!

 

Nosite sa sobom,

rekoh im, verni moj,

sva pisma ružna,

u kojima ste me

zlim nazivali,

pogrdu svaku,

i šalu zlu.

Nosite, poručih im,

verni moj,

svoju zavist,

i zlobu, psovke ogavne,

i nadimke,

što za mene ste ih

u tami smišljali.

 

Nosite, zapretih im,

verni moj,

pakost kojom ste

me tajno gledali,

glasine koje ste širili,

šaputanja kojima

ste me ogovarali.

Nosite, naredih im,

verni moj,

večere za

kojima ste me

poruzi izlagali,

i smeh svaki kojim

unižavali ste dela moja.

 

Snove sam im,

o verni moj,

naložio da bedne

spakuju, u

haljetke pocepane,

i da u Daulatabad

ih, sa sobom odnesu.

Četrnaest dana,

o verni moj,

puta teškog,

dalekog,

da nas deli.

Njih izdajnike,

i mene, pravdu.

 

I ujutru,

verni moj,

kada istekao

je dan treći,

i Delhi prazan

ostao, dovedoše

mi dvojicu.

Dvojicu, verni moj,

što straža ih je

ljuta našla,

kako ulicama

pustim bauljaju,

jedan bez nogu,

drugi bez očiju.

 

I prvi me pljunu,

verni moj,

opsova me,

po zlu me nazva,

pa sam ga,

skraćenog, katapultom

u beskraj pakla bacio.

 

A drugi,

o verni moj,

drugi si ti,

što u vernost

mi se kuneš,

Alaha dozivaš,

proroke svete.

 

Ti, verni moj,

koji kažeš da

ostao si,

iako slep si,

da pogledaš samo,

a sve u službi

svetlosti moje.

Ti, verni moj,

što hteo si

da proveriš,

da li je čitav

taj mrak nestao,

i da snova

nikakvih nema.

 

I, o najverniji

od svih vernih,

svakog drugog dana,

golemo srce moje,

zahvalnost bi snažnu

osetilo, i oproštaj ti

nesebičan potražilo.

 

Ali, danas,

o najverniji sine,

kako da proverim,

svaku reč tvoju,

kada je Delhi,

grad ovaj,

prazan?

 

Ko da potvrdi

vernost, o verni?

Ko da kaže,

istinu da zboriš?

Kako da se sažalim,

u gradu iz kojeg je

sažaljenje iseljeno?

Kako da verujem,

o verni,

Kada je vera

u ljut prtljag

spakovana,

i na put beskrajni

poslata.

 

Kakvu milost,

najverniji,

tražiš, od onoga

ko je milost zbog

istine proterao. Kakav

oprost, kad Delhiju

nisam oprostio. 

 

Plašim se,

vernosti moja,

da zalud si spas

u odanosti sjajnoj

tražio, nagrada

više nema, u gradu

prazninom nagrađenom.

 

I strepim, evo,

vernosti jadna,

da moram,

jer zaista mi

druge nema,

da pošaljem te,

za Daulatabad.

Onako, baš,

verni moj,

kako sam već slao,

sve one što,

za izdaju,

verni su mi ih

druzi, lažući, prijavili.

 

I vezaće te,

o vernosti draga,

užetom jakim,

i čvorom kožnim,

za par konja

snažnih,

mongolskih.

Konja, što na

mač ih, verni moj,

zadobih, horde iz

Indije terajući,

da se bez glava,

bez konja,

peške u tajge vrate.

 

I oni će te vući,

verni moj, galopom

brzim,

izdržljive beštije

stepske,

četrnaest punih

dana.

Po stenju oštrom,

verni moj,

po putu tvrdom,

kroz trnje ljuto,

sve dok se, veran

ne raspadneš,

na komadiće odanosti.

 

I dok samo jedna

tvoja kost,

verni moj

na cilj ne stigne,

kao dokaz večni,

da poniznost je,

tako uporna. 

 

O, čemu suze,

verni moj,

iz duplji tih praznih?

Ne žali, grad,

ljude,

ni sebe ubogog,

ne cvili.

Svako je, verni moj,

za nešto

kriv,

a i zar onaj

bez greha,

bezgrešan

nije slučajno?

 

Ja sam samo,

o verni moj,

poslednji sud onaj,

što istinu

Strašnu saopštava,

o laži svakoj, 

života bednog Tvog.

Onaj, verni moj,

što prežaljenog

za večnost 

dugu sprema,

Sud konačni,

slučajnost kojem

je sva pravda.

 

I zato idi slobodno,

verni moj,

ne oklevaj,

zagrljaj ću ti

Bratski dati,

i usne poljupcem

sočnim prekriti.

Kako dolikuje, verni moj,

gospodi, vitezovima i

Mudracima drevnim,

među koje te danas

primam,

da smrt ti slatka

nagrada bude.

 

Zato, podigni glavu,

verni moj,

nasmeši se,

baš tako,

Zahvalnost pruži,

vladaru

dobrom svom.

 

Tako je, verni moj,

divan si sada, zbogom

dok ti govorim.

I ne brini, gledaću, sa

kule ove, kako

te vezanog

sluge ka smrti vode,

Kroz Delhi, verni moj,

grad prazan i svečan.

I gordost sakriću

lako, leđa ti okrenuti,

i reći reči te, istorija

da ih večno zapamti,

a ne tebe:

 

"Sad mi je srce mirno,

a moj gnev je stišan."

 

Razumeš, verni moj?

 

 

 

U Delhiju, 1327. godine